in advance, i'm sorry this is in serbian but i just had to post it...couldn't resist..:))

Dorćol dušu izgubiti neće!

Kvadrat je najskuplji! Novo lice nosi dah generacije koja nije izašla iz patika i trenerke. Meka za ugostitelje i blejače izdeljena je na pod i nad dorćole

Nije svako ko na Dorćolu živi — Dorćolac, jer kao što postoji čovek „beogradske životne orijentacije“, tako nesumnjivo postoji i čovek dorćolskog životnog opredeljenja. Taj čovek ne mora da bude rođen na Dorćolu, u stogodišnjoj, do pola nacionalizovnoj kući; potrebno je samo da ume da oseti poseban miris u vazduhu čim skrene kod Narodnog pozorišta u Dositejevu ulicu. Danas taj miris postoji stvarnije u sećanjima Dorćolaca iz rasejanja (dijaspore) i onih retkih koji su ostali tu da žive okruženi komšijama šarolikih narečja. Sada u dorćolskom vazduhu vlada zbrka, kao u duši čoveka koji traga za sopstvenim identitetom.

Više to nije ono prisno mesto gde su svi znali svakog i svaki klinac imao svog starijeg junaka ili antijunaka; sada je to neprohodni ugostiteljsko-poslovni centar sa malo većim brojem lepih zgrada, koje u sebi nose bezbroj uspomena. Jedino je za one koji vole da prave žureve u svojim stanovima to povoljna okolnost, jer su komšije zamenili kompjuteri, pa nema ko da zove 'muriju', iako, na kraju, neko ipak zove. Jedan od prvih kafića u ulici Strahinjića Bana, Soho , zatvoren je upravo na inicijativu uticajnog komšije. Kafići su nadjačali stanare i više se niko ne buni, jer je gazda lokala platio krečenje hodnika, uveo interfon ili video nadzor. Mnogi stanari mogu da piju na crtu u kafiću u svojoj zgradi, a kombinacije koje u njima i oko njih mogu da završe, stvorile su od kafića svojevrsne 'ofise' u kojima se spaja lepo i korisno. Novo lice Dorćola nosi u sebi dah one generacije koja nikada nije izašla iz patika i trenerke, ali koja je isto tako svesna da je ovde kvadrat najskuplji, da ne kažemo preskup u odnosu na druge delove grada.

Prvobitno, Dorćol, iliti Dortjol, bio je naselje Dubrovčana, koje su kasnije smenili Turci, Austrijanci, siromašni Romi, Srbi i Jevreji, a samo ime je tursko i znači 'raskršće na kome se ukrštaju četiri puta'. Ovim imenom se u početku označavao kraj oko raskršća današnjih ulica Dušanove, Kralja Petra i Dubrovačke. Kao cela naša istorija, i ovo mesto natopljeno je krvlju, i to krvlju lopova koje su Turci čerečili i ostavljali na sve četiri strane, da služe kao opomena ostalim građanima da ne kradu. Deo od Studentskog trga prema Jovanovoj i Kalemegdanu zvao se u to vreme Zejrek (vidik), jer se odande pružao pogled na Dunav, Banat , mirijevska i višnjička brda; u stvari, to je ono što se danas zove gornji Dorćol. U kasnijim vremenima gornji Dorćol postaje elitni deo grada i živeti u njemu stvar je prestiža, ali i ekonomičnosti — sve je blizu!

Dorćol svoju istoriju čuva skrivenu u podzemnim prolazima, čiju tajnu možda nikada nećemo otkriti, jer je za takav istraživački poduhvat potreban pozamašan budžet. Taj neverovatan splet podzemnih i krovnih lavirinata odvešće vas dalje nego što biste se nadali. Primera radi, ako uđete u podrum iz Cara Uroša 25, izlazite u Jovanovoj 10. Nekada se ništa nije zaključavalo, jer nije ni bilo potrebe; danas podrumski i krovni (avan)turizam spadaju u prošlost. Sve je zaključano, tako da i dvorišni turizam otpada, a poznato je da su dorćolska dvorišta skrivene oaze zelenila, zapanjujućih arhitektonskih poduhvata, ali, nažalost, i deponije đubreta. Ona su prava ogledala stanara koji žive u okolnim zgradama. Ako idete nekome u goste, pre nego što se popnete u stan, ne budite lenji, zavirite u dvorište (ako nije zaključano), jer ono će vas častiti prizorom vrednim fotografisanja.

Od starih mesta i lokala danas je ostao samo kafe Arkade , gde su se okupljale legende dorćolskog podzemlja („i naravno Džej!“), a danas klinci posle škole igraju flipere, dok se 'pozeri' i dalje ne usuđuju da uđu unutra. Pozere možete sresti i u drugim delovima grada, naročito oko Cvetnog trga[buahaha], ali su zato 'blejači' svojevrstan dorćolski izum. Jednom smo ih upitali: „Šta radite, ubijate vreme?“, a oni su uzvratili: „Ne. Vreme ubija nas!“ Blejačka delatnost ubrzo se proširila na sve delove grada; mnogi stranci su u šoku kad vide koliko ljudi sedi po kafićima i šeta ulicama u jeku radnog vremena. Beograđani smatraju da je svakako bolje da je grad živahan nego pust. A na Dorćolu se dogodilo ono što u spoljnoj politici još nije — stranci su savršeno prihvatili domaći model blejanja, pa ih često možemo sretati po dorćolskim lokalima u prijatnom (kulturnom) razgovoru s elokventnim devojkama iz svih delova grada.

U geografskom centru gornjeg Dorćola nalazi se Osnovna škola „Pero Popović-Aga“ (danas OŠ „M. P. Alas“), koja je ostavila prepoznatljiv trag na mnoge poznate i nepoznate ličnosti. Oni koji su završili 'Đuru' ili 'Baruh' nikada se nisu ubrajali u prave Dorćolce, bar ne u očima ovih iz 'Age', i obrnuto. A 'Palas' je večiti neprijatelj. Nekada su se na školi mogli naći grafiti sa imenima grupa The Wham, Duran Duran, doduše i Iron Maden i Slayer, razna imena i nadimci, ljubavne poruke i pokoji sitni bezobrazluk, a danas ogromnim slovima piše „Alcatraz“ — i na školi i na sali za fizičko. To nešto govori: možda da su mladi Dorćolci koji su to napisali, ne kao što mnogi tumače — izgubljena generacija, već potpuno društveno osvešćeni, a vreme će pokazati na koliko smo 'osuđeni'. Kada u getu postoji društveno-politička svest, to prestaje da bude geto. O tome najbolje svedoči muzika crnačkih geta u Americi, koja je danas svetski mejnstrim.

Dorćolski geto je pak sam po sebi postao mejnstrim, Meka za ugostitelje i blejače.

Iznad školskog nalaze se dva muzeja, jedan do drugog: Muzej pozorišne umetnosti Srbije, koji se nalazi u kući predratnog trgovca Miloja Božića (tzv. Božićeva kuća) i Vukov i Dositejev muzej, gde je nekada bila čuvena Velika škola. Mnogi Beograđani, nažalost, nikada u njih nisu kročili, ali za to nikada nije kasno. Prvorazrednu istorijsku znamenitost predstavlja i Bajrakli džamija u istoj ulici, u koju je đake iz 'Age' vodila profesorka istorije, čuvena Nina, i unutra držala javni čas.

Ceo Dorćol izdeljen je na pod i nad Dorćole, a najvažniji elitistički kriterijum jeste blizina Kalemegdana. Koliko god bio izdeljen, promenio lični opis i demografsku strukturu, ili pučanstvo, jedna stvar u vezi sa Dorćo lom ostala je i ostaće nepromenjena u svim vremenima — uvek možete da otkrijete neku novu i neočekivanu crtu, baš onda kada ste pomislili da je Dorćol izgubio dušu.